Удружење Срба у Рогаланду - "Иво Андрић"

Представа "Милунка Савић"

.

Након скоро двије године тишине, 28. маја, у Ставангеру, Норвешкој, зачуо се српски језик са дасака које живот значе. Са представом „Милунка Савић“, Удружење Срба у Рогаланду „Иво Андрић“ наставља своју праксу очувања српског културног идентитета и баштине дугу осам година. Текст за монодраму „Милунка Савић“ написала је глумица Весна Станковић (Teatar Balkan Novi Pokret), а режирао Петар Станојловић. Иста представа је уз залагање других српских удружења и појединаца одиграна поред Ставангера још у Ослу, Кристијансанду и Јесхејму.

У пуну салу у Ставангеру, фантастична Весна Станковић, глумица Југословенског драмског позоришта, довела је једну од највећих свјетских, а сигурно највећу српску хероину, Милунку Савић. Надахнута Веснина глума потпуно је оживјела ову свјетски најодликованију жену-ратника. Болне теме Балканских, Првог и Другог свјетског рата дотакле су публику па ни сузе нису биле изузетак. Плакала је по ко зна који пут Милунка кроз Весну, а публика заједно с објема. Али нису то биле само сузе туге. Било је ту и суза које славе живот послије трагичних догађаја који су задесили Србију, све наше земље, Балкан, а на концу и свијет двадесетог вијека. Успјела је Весна у овом комаду да оствари Аристотелов идеал умјетности, да се кроз појединачну судбину јунакиње пробије до и повеже са општим – судбином народа и свијета свог времена, али и са савременим тренутком. Необична судбина Милунке Савић најбољи је симбол страдања, непрекидне борбе и побједе живота над смрћу цијелог српског народа почетком и средином двадесетог вијека.

Показала је Весна какав је неустрашиви борац била Милунка, али можда још битније показала је колико је велика била у ономе најважнијем и најтежем – бити човјек. Показала је колико је срце Милунка имала не само за своју дјецу коју је родила, усвојила, школовала, а којих је било преко 30, за свој народ и за своју земљу, већ и за непријатеља и њихове судбине. Разумјела је ова нешколована српска жена са села живот много дубље и боље него што нас све књиге уче. Показала је необична Милункина животна прича и широкогрудост али и суровост поднебља на коме је расла и народа коме припада и сву ружноћу живота али и сву љепоту, и како треба и како не треба.

Посебно интересантно је било с каквом пажњом су је слушала дјеца, већина рођена у Норвешкој, а нека чак и млађа од 8 година. Држала је пажњу Весна и њима. А како и не би када је срце срцу причало. Чули су најмлађи и осјетили са колико емоције је Весна причала о дрвету које може бити јако само ако има јак коријен, чули су и осјетили Милункину љубав према свом али и дубоко поштовање и љубав према туђем. Чули су и осјетили. Да ли су најмлађи одмах разумјели? То можда не. Али зато позорише и служи, некад да нас насмије и орасположи, али понајвише да нас кроз катарзу ослободи негативних осјећања, бар привремено. А ако га редовно конзумирамо стање постаје стално, а ми са сваком представом учимо и растемо. - Сања Ј Лазаревић

 

Фотографије: www.felbabphotography.com

 

Срдачан поздрав,

Удружење Срба у Рогаланду "Иво Андрић"

 

Помоћник сајта

Уколико имате жељу да нам помогнете са радом на овоме нашем сајту, молимо вас да нам се обратите путем нашег контакт формулара

Добровљна помоћ нам је увек потребна. 

Хвала

Контактирајте нас