Представа "Милунка Савић"

04 јун 2022.

Након скоро двије године тишине, 28. маја, у Ставангеру, Норвешкој, зачуо се српски језик са дасака које живот значе. Са представом „Милунка Савић“, Удружење Срба у Рогаланду „Иво Андрић“ наставља своју праксу очувања српског културног идентитета и баштине дугу осам година. Текст за монодраму „Милунка Савић“ написала је глумица Весна Станковић (Teatar Balkan Novi Pokret), а режирао Петар Станојловић. Иста представа је уз залагање других српских удружења и појединаца одиграна поред Ставангера још у Ослу, Кристијансанду и Јесхејму.

У пуну салу у Ставангеру, фантастична Весна Станковић, глумица Југословенског драмског позоришта, довела је једну од највећих свјетских, а сигурно највећу српску хероину, Милунку Савић. Надахнута Веснина глума потпуно је оживјела ову свјетски најодликованију жену-ратника. Болне теме Балканских, Првог и Другог свјетског рата дотакле су публику па ни сузе нису биле изузетак. Плакала је по ко зна који пут Милунка кроз Весну, а публика заједно с објема. Али нису то биле само сузе туге. Било је ту и суза које славе живот послије трагичних догађаја који су задесили Србију, све наше земље, Балкан, а на концу и свијет двадесетог вијека. Успјела је Весна у овом комаду да оствари Аристотелов идеал умјетности, да се кроз појединачну судбину јунакиње пробије до и повеже са општим – судбином народа и свијета свог времена, али и са савременим тренутком. Необична судбина Милунке Савић најбољи је симбол страдања, непрекидне борбе и побједе живота над смрћу цијелог српског народа почетком и средином двадесетог вијека.

Показала је Весна какав је неустрашиви борац била Милунка, али можда још битније показала је колико је велика била у ономе најважнијем и најтежем – бити човјек. Показала је колико је срце Милунка имала не само за своју дјецу коју је родила, усвојила, школовала, а којих је било преко 30, за свој народ и за своју земљу, већ и за непријатеља и њихове судбине. Разумјела је ова нешколована српска жена са села живот много дубље и боље него што нас све књиге уче. Показала је необична Милункина животна прича и широкогрудост али и суровост поднебља на коме је расла и народа коме припада и сву ружноћу живота али и сву љепоту, и како треба и како не треба.

Посебно интересантно је било с каквом пажњом су је слушала дјеца, већина рођена у Норвешкој, а нека чак и млађа од 8 година. Држала је пажњу Весна и њима. А како и не би када је срце срцу причало. Чули су најмлађи и осјетили са колико емоције је Весна причала о дрвету које може бити јако само ако има јак коријен, чули су и осјетили Милункину љубав према свом али и дубоко поштовање и љубав према туђем. Чули су и осјетили. Да ли су најмлађи одмах разумјели? То можда не. Али зато позорише и служи, некад да нас насмије и орасположи, али понајвише да нас кроз катарзу ослободи негативних осјећања, бар привремено. А ако га редовно конзумирамо стање постаје стално, а ми са сваком представом учимо и растемо. - Сања Ј Лазаревић